Svake godine se vraća – bela roda i njen rit

Svake godine, negde u martu, nebo iznad Koviljskog rita počinje da se menja. Visoko, gotovo neprimetno, pojavljuju se prve bele tačkice – dugih vrata, raširenih krila, elegantnog leta. Bele rode se vraćaju. I kao svake godine, Novosađani koji žive uz rit to znaju pre nego što to najavi bilo koji kalendar.

Ko je zapravo bela roda?

Bela roda (Ciconia ciconia) jedna je od najprepoznatljivijih ptica Evrope. Visoka je do 115 centimetara, raspona krila i do 215 centimetara, a odrasla jedinka može da teži više od tri kilograma. Prepoznajemo je po snežnobelo perje, crnim primarnim perima i upečatljivom crvenom kljunu i nogama koje sijaju na suncu.

Ono što mnogi ne znaju jeste da je roda selica – svake jeseni odlazi na put dug i do 10.000 kilometara, sve do sub-saharskih delova Afrike, a svake proleti se vraća na isto gnezdo. Na isto. Rode su izuzetno vezane za svoja gnezda i za isti deo terena, i to godinama, pa i decenijama.

Novi Sad i Koviljsko-Petrovaradinski rit – idealno stanište

Za rodu je najpresudnija hrana. A Koviljsko-Petrovaradinski rit, posebni rezervat prirode koji se prostire uz levu obalu Dunava, jedno je od bogatijih lovišta u čitavom Podunavlju.

Roda se hrani žabama, miševima, gušterima, krupnijim insektima i ribom. Poplavne livade, vlažne depresije, bare i ritovi oko Kovilja i Petrovaradina pružaju tačno ono što njoj treba – plitak, dostupan teren pun sitne divljači. Kada poplave livade u proleće, rode bukvalno hodaju kroz vodu i skupljaju hranu korak po korak, metodično i strpljivo.

Specifičnost ovog prostora je i mozaik staništa – na relativno maloj površini smenjuju se otvorene poplavne livade, šume vrbe i topole, bare, kanali i rukavci Dunava. Upravo ta
raznolikost čini rit toliko vrednim za ptice, a posebno za rode koje za gnežđenje biraju rubove naselja i sela uz rit, dok se za hranu spuštaju na otvorene terene.

Gnezdo kao porodična adresa

Rode grade gnezda na dimnjacima, visokim stablima, stubovima i crkvenim tornjevima u selima neposredno uz rit – u Kovilju, Čortanovcima i okolini. Gnezdo je masivna građevina od granja i slame, koju par proširuje i popravlja svake godine. Starija gnezda mogu biti i teža od 500 kilograma.

Ženka leže tri do pet jaja, a oba roditelja naizmenično leže i hrane mlade. Posle oko dva meseca, mladi su sposobni za let – i već u avgustu, deca koja su se izvela u julu kreću na sopstveni, prvi put put dug hiljade kilometara.

Zašto je važno pratiti rode u ritu?

Bela roda nije ugrožena vrsta u globalnom smislu, ali je izuzetan bioindikator – to znači da njeno prisustvo ili odsustvo govori mnogo o stanju ekosistema u kome živi. Gde ima roda, ima žaba. Gde ima žaba, ima čistih, zdravih vlažnih staništa. Kada rode nestaju iz nekog kraja, to je gotovo uvek znak da nešto nije u redu sa vodom, livadama ili upotrebom pesticida.

U tom smislu, svako gnezdo u Koviljskom ritu i okolnim selima nije samo prizor vredan fotografije – to je i pokazatelj da su vlažna staništa Novog Sada još uvek živa i funkcionalna.

Kada i gde ih videti?

Rode su u okolini Novog Sada prisutne od marta do avgusta. Najlakše ih je videti:

• Na otvorenim poplavnim livadama uz Dunav između Kovilja i Petrovaradina, naročito
• posle poplava u proleće
• Na gnezdima u centru Kovilja i okolnih sela – neka gnezda su stara više od 20 godina
• Iznad rita u jutarnjim satima, kada koriste termičke struje za let

Za fotografisanje, preporučuje se dolazak ranim jutrom ili pred zalazak sunca, kada je svetlost topla, a rode najaktivnije na hranjenju.